————————————————————
Марина Лукић Цветић
————————————————————
ЖИВОЈИН ВЕЛИМИРОВИЋ, акварели
————————————————————
Галерија Владислав Маржик, Краљево
————————————————————
26. март - 02. април 2002.
————————————————————

У виолинском кључу за акварел, упловила су сећања дочарана потезом. Расуле су се емоције, скривене међу зидовима древне архитектуре. Заплела се нирвана у портама, по пирговима, међу утихнулим звонима. Даљине и маглине досежу у бескрај, а у првом плану је сигуран и тачан склоп. Искричави снопови светла се играју и трепере на разуђеним фасадама. Ритови и мртваје, Сава, ритенуто Дунав, клизе и разливају се читавом површином. У споју воде и неба, проткала се нит, од врба и шаша. Манастирски адађо, дочаран је прозрачним, суптилним тоновима. Сфумато и глисандо, обавијају хотел Москву, која ниче попут фантастичног дворца, изнад Теразијске чесме. После београдских прича: Саборне цркве, Знака питања, Патријаршије, Калемегдана... следи алегро воденица и потока које звуче попут еха детињства. Виноградске пољане, Кожетинска црква, Зељин, Митрово поље, претачу се у префињени, лагани пиано. А онда крошње, широке, испреплетане и моћне, жустро — снажно-форте, вазносе се у небо.
Живојин Велимировић је неимар који гради композидје, чврсто и сигурно, од којих свака за себе представља заокружену целину са лирском нотом. Оне плене својом речитошћу и ритмом, тако да ће нам се на први поглед учинити да су слике приступачне, једноставне, спонтане и лако се памти, међутим пажљива анализа ће показати да је у питању врстан

       Живојин Велимировић, Мотив са Саве

познавалац технике акварела, који поседује изванредан осећај за простор и волумен. Све је дубоко промишљено, сигурно постављено и логично. Ликовни израз осветљава и откри-ва неприступачне и непознате стране духа и постојања. Истовремено се појављују реторика и нарација, визија и духовно заокружење. Омашки, импровизација и несигурности експеримента нема. Све је уравнотежено, добро постављено и одмерено. Живојин Велимировић нам прича своју животну причу. Његови замршени путеви, размишљања и емоције, преплићу се у музици и слици. Иста рука, подједнако сигурно, зналачки, држи и гудало и крст. Какав |е то зов између збиље и сна? Како се нашао музичар међу сликарима и обратно? Да ли је музика лице, а сликарство наличје? Чудан је и необјашњив генетски склоп! Према вишеструко талентованом уметнику, природа је била врло дарежљива. Живојин Велимировић држи равнотежу опчињен звуцима виолине и суптилношћу колорита. Најискреније могу рећи да је пред нама виртуоз акварела и надам се да ћу са љубитељима уметности поделити своје мишљење. Нека нас понесу или бар дотакну валери и варијације овог врсног уметника.